"Hajduci" Omladinsko pozorište Dadov, Beograd

HAJDUCI

Po Branislav Nušić Hajduci

Adaptacija teksta i režija: Darijan Mihajlović

Igraju:
Marko Živić
Lena Bogdanović
Miloš Samolov
Svetislav Goncić
Željko Maksimović
Marko Marić
Nikola Ulemek
Aleksandar Savić
Matija Mondi Matović

Reditelj: Darijan Mihajlović

Scenograf: Aleksandar Denić/ Milica Stanković

REČ REDITELJA
Već neko vreme, za istoriju kratko, kada se pomene Nušić i njegov komediografski opus pomislimo na ministarku, ožalošcenu porodicu, narodnog poslanika i ostale likove sveže ustanovljenog gradjanskog staleža države Srbije. Od samostalnosti Srbije stečene na Berlinskom kongresu stidjivo se razvija malograđanština, taj preko potrebni sastojak razvoja svakog društvenog sistema. Tako polako nastaju malograđani ili ekonomski niži srednji sloj, nastaju prvi izdanci proletera ili prve generacije industrijskih radnika .Srbija počinje da se vezuje uz veliki evropski brod. Srbija, naravno, danas nema treću generaciju industrijskih radnika, tako da nema ni klasičan proleterijat, ali se srednji stalež u onoj mladoj Srbiji još nekako i napravio. A onda, kada su počele da padaju bombe uSrbiji, taj se srednji stalež desetkovao u prvom i da bi onda u drugom ratu bio skoro sasvim uništen. Naša se priča odnosi na te ljude, na izmišljeno vreme posle tih ratova i velikih resetovanja Srbije. Šta je bilo posle sa gospođom ministarkom? Da li je preživela narodne sudove? Da li je kao i Žanka Stokić bila spakovana na jednu volovsku zapregu i izbačena na ulicu? Šta je bilo sa narodnim poslanikom? Da li je i on mogao da zadrži javno svoje političko opredeljenje? Šta je bilo sa onima koji su pobegli, otišli i zašto Srbija u poslednjih stotinu godina započinje tri puta ispočetka da gradi svoj društveni sistem?
Kako je nekada izgledala škola, šta su učili ondašnji Srbi, o čemu su sanjali, šta je za njih bio napredak? Da li su bili bolji od nas danas? To je vreme Kapetan Miše, Paje Bunde, gospodina Đoke Pavlovića, Gige Geršića, Fotije Iličića, Stevana Sremca, Lazara Komarčića, Mileta Krpe, Rasinskog, Danice Marković, Mage Magazinovićc i naravno, vreme Ben Akibe. Nekako je to vreme, vreme velikana. Koliko god da se smejemo danas Nušićevim likovima, to znači samo da su nam mane ostale iste, a da li su nam i vrline ostale iste? Taj naš belle epoque je nestao nekako brutalno, naprasno, o tome i u predstavi inspirisano Nušićem, knjigom “Hajduci” i njegovom autobiografijom.