О нашем раду:

            У свом уметничком подвигу, покушају балансирања и проналажења сопственог идентитета на ликовној сцени Србије, двоје младих сликара Иван Митић и Катарина Новаковић крче себи пут ка успеху. Између два различита сензибилитета, може се наћи веза у теми отуђености модерног друштва.

            Начин на који Иван Митић обрађује планетарно популарну Селфи фотографију кроз серију цртежа ,,Селфовање'' указује на размишљање о фотографском аутопортрету као психолошком феномену, општеприсутном у данашњем друштву. Присуство медија, пре свега интернета и друштвених мрежа је довело до основног отуђења људи, улазак у приватност индивидуе и појаве нових англицизама-Селфија и Лајковања, а игром тих речи смо дошли до кованице ,,Селфовање'', како звучи сам назив серије цртежа. ,,Нарцисоидна субкултура'' достиже свој врхунац у глобалном селу преко развоја мобилне телефоније, што даље води ка чину самопромоције у подбулом егоцентризму. У читавој Селфи лакрдији, пиједестал заузима ,,лајковање'' које индивидуу уводи у самоафирмацију. Обрађујући ту тему, која је до пре само десетак година била готово непозната и незамислива, Иван на ироничан начин публици представља постмодерног Нарциса, коме главна преокупација постаје окретање телефона ка себи, кадрирање сопственог лица и прављење фотосешна уз обавезно наметнуте гримасе и потенцирање појединих делова тела.

            И као што су Селфи фотографије самосталне, Иванови цртежи настали у једном даху граде читав циклус уз задржан изражени индивидуализам. Богата цртачка материја постигнута је непосредним, експресивним бележењем фигура, које у коначном ишћитавању добијају визуелни значај којим се надилази почетна идеја. Промишљена алтернација и снажан доживљај у градњи људских обличја која се понављају на више композиција, уз повремено јављање симбола друштвених мрежа или делова текстова, чине његове цртеже динамичним и разноврсним. Комбинацијом традиционалних поступака и експериментисањем новим начинима коришћења цртаћих материјала, Иван остварује деликатну, тактилну фактуру којом надграђује почетну идеју Селфија. Баршунаст карактер линија насталих повлачењем дрвцета по лавираном тушу, нерватурни сплетови, графитних линија, бојене интервенције на цртежу, само су тренутни одговори на импулс којим млади уметник ствара скице ситуација виђених на друштвеним мрежама. Сам поступак рада одговара брзини којом добијамо информације с интернета, али је промишљањем, ослојавањем и зналачким поступцима редукције на битне елементе Иван ликовно-естетске компоненте цртежа ускладио с тренутним вербално-литерарним исказом. Његови цртежи зраче енергијом која, као својеврсна критика, побуђује свест код посматрача који се морају запитати о суштини и духовним садржајима којима нас савремено друштво обасипа.

            Млада сликарка Катарина Новаковић комуницира с посматрачем преко свог доминантног цртежа који за тему обрађује пса. Фигура је усамљена, отуђена, одбачена и у том погледу се уочава слично виђење проблематике социјалне изолације као у Ивановим портретима. Трачак наде је ипак ухваћен у очима, оном чувеном, популарно названом огледалу душе. Наглашен покрет тела уводи посматрача у танану игру невербалне комуникације, која се веома често своди на несвесне импулсе. Пас, персонификација оданости, чистоте и искрене емоције животиње најоданије човеку. Сагледавајући пса као централни субјект цртежа ми се заправо идентификујемо с подударном емоцијом испровоцираном у човековој подсвести. Боја и нерватура цртежа прате ток фигурације и прилагођене су емоционалном статусу идеје. Стиче се утисак да, посматрајући њене цртеже, окрећемо стране дневника испуњеног белешкама свакодневног дешавања, као да нам сликарка исповеда све оне мале тајне које чине живот једне особе јединственим. Портрети паса, ухваћени у тананим, спонтаним покретима, потпуно несвесни нашег присуства, престају да буду представе омиљеног љубимца-постају или платно на коме се могу ишчитавати емоције аутора или простор за пројекцију реакција посматрача. Катарина нас уводи у цртеж и његове тајновите кутке комбинацијом различитих цртаћих материјала. Пажљиво негујући контраст бојених, декоративних површина и густе арабескне испреплетаности линеарних интервенција, она успоставља динамику на релацији простор-објект попут искусних цртача Далеког Истока. Необичним кадрирањем и постављањем фрагмената у пољу композиције, јављају се неочекивана ликовна решења којима се остварује одржавање сталне пажње и побуђује се радозналост посматрача.

            Два аутора Иван Митић и Катарина Новаковић се представљају публици, овом изложбом, циклусима цртежа кроз најдиректнији, најнепосреднији и најспонтанији начин ликовног промишљања. Њихови опуси су, иако су обоје на почетку својих професионалних каријера, обимни, инвентивни и аутентични. Желимо им да успешно наставе своја трагања у неизвесном и бескрајном пољу стваралаштва, а њихова достигнућа ћемо пажљиво пратити.

                                                                                                                                          Олга Ђорђевић, спец. сликарства

 

 

Изложба ,,Пријатељи и модели комуникације'' представља скуп промишљања Катарине Новаковић и Ивана Митића чији су заједнички именитељи-цртеж као начин интерпретације света и комуникација. Уметници у свом стваралаштву користе цртеж као уметничку форму а истим, на најличнији начин, изражавају своју непосредност карактера и комуникацију. Код Катарине Новаковић комуникација се одвија на нивоу човек-пас а код Ивана Митића је реч о комуникацији људи путем друштвених мрежа.

            У уметничком опусу Катарине Новаковић, као тема се издваја сликање пса. Свежина коју уноси ова тема, оживљавајући стихове романтичара и дечијих песама издваја се од већине других. Представа пса нас одводи у један нови свет-свет маште и пријатељства. Представљене су симболичне фигуре пса као одраза вечне оданости и верности. Занимљива је форма позадине и композиција слике која у неким сегментима подсећа на Климтове цветне позадине и асоцира на јапанске графике. Акценат је на комуникацији човек-пас.

            Серија цртежа Ивана Митића названа је ,,Селфовање'. Историографски, када се осврнемо на зачетке селфија којима се сматрају аутопортрети Албрехта Дирера настали у Немачкој у 15. веку, видећемо да је у том периоду такав вид самопромоције сматран апотеозом нарцизма и непристојним рекламирањем сликара који је гајио огромно интересовање за властиту личност и који је био познат по својој самозаљубљености. Јасно је да данас постоји друга слика о онима који себе представљају или рекламирају на тај начин. Митић се у својим радовима бави феноменом селфија и лајковања као два најпопуларнија и најзаступљенија вида електронске комуникације. Кроз своје радове скреће нам пажњу на ове модерне тенденције, можда у одређеној мери ироничан према пажњи са којом се појединци односе према себи.

                                                                                                                               Драгана Обрадовић, историчар уметности.